Priče Posvećeno pitanju nestalih lica iz poslednjeg rata na Kosovu

Ispovest #8

„Nikada ne zapalimo sveću za oca kao za mrtvog”
(Intervju sa Jasmina Živković)
Paun Živković je u junu 1999. povukao svoju porodicu iz Uroševca u zonu Štrpca u kojoj se Srbi osećaju sigurnijim jer su homogeniji. Porodica se oprašta od dotadašnjeg života i rada u ovom gradu, ostavljajući za sobom kuću sa svim stvarima.
Organizovanjem nove školske godine tog septembra u novoj naseobini, potrebni su dosijei i čitava dokumentacija iz škola koje su mnogobrojni Srbi do pre nekoliko meseci pohađali u Uroševcu. Šestorica direktora i nastavnika je zahtevalo od poljskog KFOR-a da im obezbedi pratnju kako bi preuzeli dokumente iz škola koje su napustili u Uroševcu. Među njima, gospodin Paun Živković, direktor srednje tehničke škole, jedan od dva direktora koji su tog dana otišli u Uroševac, ali se više nikada nisu vratili.
Njegova ćerka, Jasmina, kaže da članovi porodice, iako su svesni da već dvadeset godina ne znaju ništa o njemu, iako u EULEKS-u i UNMIK-u kažu da nijedan od otetih Srba nije preživeo živ, ipak ne smatraju oca za mrtvog, živeći u nekom čudnom, stalno prisutnom, ali teško opisivom osećanju.
Ove priče su deo „Živeti sa sećanjima na nestale: Knjiga sećanja sa pričama članova porodica nestalih tokom poslednjeg rata na Kosovu“, koji sprovodi program forum ZFD na Kosovu i Integra, u saradnji sa Resursnim Centrom za Nestala Lica uz podršku saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj (BMZ), braće Rockefeller i ambasade Švajcarske na Kosovu)