Ispovest #5
„Da imam grob gde bih mogao da polažem cveće“
(Intervju sa Milorad Trifunović)
Miroslav Trifunović se vratio na Kosovo nakon nekoliko godina života u inostranstvu. Otišao je sa 43 godine i razmišljao je da se oženi i osnuje porodicu. Radio je na površinskom kopu u Belaćevcu. Čak je sagradio jedan sprat kuće u kojoj bi živeo nakon ženidbe.
U junu 1998. se je spremao da ode na more sa devojkom kako bi napravili svadbu po povratku. Jednog jutra je išao sa nekoliko kolega na posao samo da bi pokupio platu pre odlaska na odmor. Njegov brat Milorad, član Komisije za nestale osobe u Vladi Kosova, priča da je to bio poslednji put kada su ga videli živog.
U junu 1998. se je spremao da ode na more sa devojkom kako bi napravili svadbu po povratku. Jednog jutra je išao sa nekoliko kolega na posao samo da bi pokupio platu pre odlaska na odmor. Njegov brat Milorad, član Komisije za nestale osobe u Vladi Kosova, priča da je to bio poslednji put kada su ga videli živog.
Ove priče su deo „Živeti sa sećanjima na nestale: Knjiga sećanja sa pričama članova porodica nestalih tokom poslednjeg rata na Kosovu“, koji sprovodi program forum ZFD na Kosovu i Integra, u saradnji sa Resursnim Centrom za Nestala Lica uz podršku saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj (BMZ), braće Rockefeller i ambasade Švajcarske na Kosovu)